Karanfil

Karanfil

Poslednjih godina se mnogo u saksiji gaji Rivera - karanfil i plemeniti Američki karanfil. Ovaj poslednji ima veoma krupan cvet na dugačkoj čvrstoj drški. Cvetovi ovih vrsta karanfila su dugotrajni, ne uvenu brzo, a divno mirišu. Ima ih raznovrsnih boja, pa čak i šarenih, jednostavnih i duplih.

Karanfila ima mnogo vrsta, i kod nas je veoma raširen i poznat pre svega zbog svog prekrasnog cveta različitih boja, a i zbog toga što njegovo gajenje i nega nisu teški i komplikovani. Ima ga mnogo vrsta, ali uglavnom sve potiču od divljeg karanfila - Dianthus caryophylloc-a. No, najpogodniji za gajenje u saksiji je nama dobro poznati, stari karanfil Dianthus fruticosus, a zatim D. heddwigii; poslednjih godina se mnogo gaji u saksiji Rivera - karanfil i plemeniti Američki karanfil. Ovaj poslednji ima veoma krupan cvet na dugačkoj čvrstoj drški. Cvetovi ovih vrsta karanfila su dugotrajni, ne uvenu brzo, a divno mirišu. Ima ih raznovrsnih boja, pa čak i šarenih, jednostavnih i duplih.

Karanfil se množe razmnožavati semenom, reznicama, položenicama i makrotiranjem. Najjednostavnije i najlakše razmnožavanje je reznicama, jer će se sigurno dobiti ono što se želi, tj. neće biti nikakvih degeneracija ili ukrštavanja. Krajem avgusta do polovine septembra uzimaju se za reznice čvrsti i zdravi vršni mladi izdanci koji se odvoje od staroga korena i odseče donja dva do tri listića, a ostali listići se do polovine skrate. Nije potrebno da reznica bude odsečena sasvim uz donji pupoljak, jer žilice mogu izbiti i iz same stabljike. Više reznica ovako pripremljenih zasade se u zajedničku saksiju u koju se na dno stave crepčići od starih razlupanih saksija ili šljunak, zatim čist rečni pesak, a onda se dobro pritisne i zalije. Zasađene reznice pokriju se čašom ili teglom od stakla, koje se dobro utisnu u pesak u saksiji i ostave na svetlo mesto (ali ne i na sunce. Ožiljava se dosta sporo, ali sigurno). Drugi način razmnožavanja je povijanje. Zdrava i snažna jalova grančica (izdanak) povije se u zemlju, zagrne, dobro učvrsti i pritisne, tako da ne može da se podigne dok se ne ožili; tada se odseče od glavnog korena i zasadi u male saksije. Karanfil ne voli prekomerno zalivanje jer to može dovesti do propadanja korena i uginuća cele biljke.

Karanfilu treba jake, plodna zemlja, izmešana sa dosta peska. Sobni karanfil se može proizvoditi i semenom, ali nije preporučljivo jer može da donese neku ukrštenu sortu. Karanfil mora da prezimi u svetloj, zračnoj, prohladnoj i od mraza zaštićenoj prostoriji. Kada počnu da mu izbijaju pupoljci unosi se u svetliju, topliju prostoriju, najbolje na prozor. Odgovara mu sobna temperatura od 10 do 12*C.

Karanfil zimi češće strada od rđe, zbog čega mu listovi postanu prljavi i otpadaju. Ovu bolest prouzrokuje posebna gljivica, a njenom razmnožavanju naročito prija vlaga. Zato zahteva hemijsku zaštitu.