Bonsai

Bonsai je Japanska rec, sastavljena od reci Bon - cvetni lonac i Sai - drvo. Osnovna zelja je da se predivni primerci stabala sa mocnim krosnjama ili neobicnim oblicima nastalim na nepristupacnim mestima i u surovim uslovima, sacuvaju i poseduju u malom i izdvojenom obliku. To je i cilj, da se u sto vecoj meri priblizi oblicima iz prirode. Ovakva stabla se razvijaju kao i svaka druga u prirodi, ali se odredjenim postupcima obuzdava rast i programiranjem razvoja usmerava ka zeljenom obliku.


Poreklom iz Azije, bonsai je vremenom pretrpeo mnoge promene i pretvorio se u sasvim novu formu, za koji mnogi kažu da predstavlja spoj 90% umetnosti i 10% vrtlarstva. U svakom slucaju, dobro negovan bonsai možemo nazvati pravim remek-delom baštovanstva. Bilo da se njime bavimo iz hobija ili profesionalno, moramo slediti odredena pravila - nije dovoljno samo zasaditi drvo i pustiti prirodu da sama ucini svoje - svaka grana bonsaija mora biti oblikovana, ili odrstranjena, dok se ne dobije željeni oblik.

Stigavši na Zapad, bonsai je poceo da se razvija u zadivljujuce drugacijem pravcu, bar što se tice izbora biljaka i same tehnike izrade.




Prvo što treba naglasiti je da bonsai nije geneticki izmenjena biljka i koja se na bilo koji nacin održava da ostane mala. Tehnika izrade bonsaija nije ništa surovija nego bilo koja vtrlarska praksa. Isto tako je uobicajeno verovanje da je bonsai visok samo par centimetara. To nije tacno, i, mada je bonsai zaista mali u poredenju sa svojom ogromnom dugovecnom bracom, njegova visina se krece od 25 cm do 1 m.
Bonsai se može razvijati iz semena, ili oblikovanjem i secenjem mladog drveta, ali i od prirodno nedoraslog drveta presadenog u saksiju. Da bi ostao mali i dobio željeni oblik, bonsai se oblikuje rezanjem grancica i korenja, periodicnim presadivanjem, kao i povezivanjem (žicom) grancica sa stablom.

Bonsai sa svojom saksijom i zemljom iz koje raste predstavlja jedan izdvojen etnitet, ali je i dalje, svojom simbolikom, deo prirode. Naime, bonsai-drvo bi trebalo malo pomeriti od centra saksije, ne samo zbog vizuelnog efekta koji daje asimetrija, vec zato što je centralna tacka simboliše mesto gde se srecu zemlja i nebo, i ništa ne bi trebalo da zauzima to mesto. Drugi esteticki princip je trojni obrazac neophodan zbog vizuelnog balansa i radi izražavanja veze izmedu univerzalnog ,božanskog principa, umetnika i samog drveta. Po tradiciji, te tri osnovne sile su neophodne za kreiranje bonsaija: shin-zen-bi ili «težnja za istinom», dobrota i lepota. Uz odgovarajucu negu, bonsai može živeti stotine godina, kao skupoceni primerak negovan i cuvan kroz generacije i generacije i kao uspomena na one koji su ga održali takvog kakav jeste. Iako su takvi bonsai primerci zapanjujuce lepi, sama starost bonsaija nije ono što je suštinski važno. Mnogo je bitnije da drvo ima željeni umetnicki efekat, da je u adekvatnoj saksiji i da bude zdravo.

Ponavljamo, bonsaji je obicno drvo ili biljka, ne hibridna vrsta. Malo lisnato drvo je prikladnije, ali bilo koja biljka se može iskoristiti za ovu namenu.. U Japanu se najcešce koriste razne vrste bora, azeleje, kamelije, bambusa i šljive. Umetnik nikad ne imitira prirodu, vec radije izražava licnu esteticku filozofiju, manipulišuci njome. Bonsai može da izaziva razne utiske, ali u svakom slucaju, ono što se traži od njega je da mora da izgleda prirodno, a intervencija ljudske ruke ne sme da bude vidljiva (sa izuzetkom kineskog bonsaija koji u mnogim slucajevima predstavlja slike zmajeva i drugih uticajnih simbola kulture iz vremena njenog nastajanja).

Iako raste u specijalnim saksijama, bonsai se po pravilu drži napolju (mada ima posebnih vrsta koje su namenjene samo za enterijer), mada se cesto, za posebne prilike, postavljaju u tokonomama, nišama u tradicionalnim japanskim sobama, dizajniranim za prikazivanje umetnickih objekata, ili, pak, na specijalnim postoljima za bonsai.

Bilo kako bilo, bonsai traži posvecenost, vreme, strpljenje, veštinu i istrajnost. Zato, ako ste se upustili u ovu bonsai avanturu, ne klonite, nego se setite da su današnji japanski bonsai majstori takode nekada bili pocetnici.


Istorija bonsaija

Bonsai se prvobitno pojavio u Kini, pre više od hiljadu godina. Te rane vrste su bila retka cvornovata stabla i rogobatna stabla sa lišcem, koja su licila na razne životinje, zmajeve i ptice. Puno je mitova i legendi povezanih s kineskim bonsaijem, i ta groteksna i zoomorfna stabla su i danas vrlo cenjena. Kineski bonsai je došao iz sveta imaginacije i te slike vatrenih zmajeva i uvijenih zmija su prednjacile u odnosu na samu predstavu drveta kao takvog.

Sa japanskim usvajanjem mnogih kineskih kulturnih obrazaca, i bonsai je došao u Japan, za vreme Kamakura perioda (1185-1333), posredstvom Zen budizma, koji se u to doba rapidno širio Azijom. Vremenom, ova bonsai-drvca prestala su da se vezuju samo za budisticke monahe i manastire, - postala su simbol prestiža i casti medu japanskom aristokartijom. Ideal i filozofija bonsaija su se vrlo izmenili tokom godina. Za Japance, bonsai predstavlja spoj mocnih tradicionalnih verovanja i istocnjacke filozofije u smislu održavanja harmonije izmedu coveka, duše i prirode.

Bonsai je igrao važnu ulogu u životu japanske elite, kada je, u posebnim prilikama, unošen unutra i prikazivan kao umetnicko delo. Sredinom 19. veka, posle 230-godišnje izolacije, Japan se otvorio za ostatak sveta - ljudi iz citave Evrope poceli su da se upoznaju sa ovom drevnom kulturom i bonsai je postao predmet interesovanja. Izložbe u Becu, Londonu i narocito Svetska izložba 1900. god. u Parizu, otvorile su put bonsaija u Evropu.

Razvoj bonsaija i njegovo širenje tokom prethodna dva veka je zaista fascinantno; danas je to veoma poznata i poštovana hortikulturna umetnicka veština, raširena po celom svetu - od Grenlanda i Severne Amerike preko Južne Afrike do Australije, te svojim postojanjem na skoro svim kontinentima pokazuje koliko je svet zapravo mali.


Kako se neguje

Trebalo bi znati koji su prirodni uslovi u kojima drvo zivi i stvoriti mu sto slicnije uslove. Tropska biljka voli vlagu i toplotu, mediteranske toplotu bez mnogo vlage i nesto hladnije zime, planinska biljka trazi svez vazduh i izrazena godisnja doba.
Majvaznije je redovno posmatrati biljku i na vreme reagovati na svaku negativnu pojavu.

Zalivanje, leti svakodnevno a zimi umereno, tek da zemlja ne bude previse suva. Pravilo je da se zaliva kada se zemlja osusi, a u maloj posudi se zemlja brze susi.

Prihranjivanje, u prolece jedanput do dva puta mesecno standardnom hranom za sobne biljke ali treba da je razredjena sa bar dva puta vise vode nego prema uputstvu. Ovo je veoma vazno jer previse hrane moze da "sprzi" koren.

Presadjivanje - mladje biljke (do 10, 15 god) svake ili svake druge godine a starije na 5,6 godina . Presadjuje se obicno u istu ili malo vecu saksiju, zemlja treba da je pomesana sa peskom ili sitnim kamencicima a vazno je da se svaki put razmrsi i pomalo oreze koren biljke

Zaprasivanje - Ako se na biljci, obicno na nalicju lista pojave bubice, treba poprskati sa nekim standardnim sredstvom za biljne parazite.

Ukoliko i pored svega biljka pocne da se susi, izvadite je iz saksije, operite koren, istusirajte dobro celu biljku i posadite u bastu ili u veliku saksiju, natopite dobrom vodom a zatim nastavite redovnu negu kao i ranije. Sada zalivanje nece biti potrebno svaki dan a smanjite i prihranjivanje.